DECA I SAMOPOUZDANJE
Detetova slika o sebi je način na koji on vidi sebe – uključujući ono što misli o sebi i svojim sposobnostima, kako doživljava i oseća sebe. Deca sa zdravim samopoštovanjem imaju veću verovatnoću da postanu nezavisnija, lakše rešavaju probleme, odolevaju pritisku vršnjaka, grade bolje odnose i ostvaruju svoje želje i ciljeve.
Samopoštovanje zavisi od više faktora – između ostalog i od toga koliko se dete oseća voljeno, bezbedno, prihvaćeno i koliko podrške i ohrabrenja dobija od važnih ljudi (roditelja, rođaka, nastavnika, kolega itd.).
Zdravo samopoštovanje ne znači da dete misli da je bolje od drugih ili da je vrednije (osećaj veće vrednosti se često manifestuje u aroganciji, nedostatku empatije i narcističkim karakteristikama). Zdravo samopoštovanje znači da dete vidi i doživljava sebe u realnom svetlu, prepoznaje svoje vrline, svesno je svojih slabih strana – prihvata ih i ne brine previše o njima – a isto tako je svesno svoje vrednosti.
KAKO MOŽEMO PODIĆI SAMOPOŠTOVANJE KOD DECE?
1. Primer
U prvim godinama razvoja deca prate uzorke ponašanja, razmišljanja i delovanja svojih roditelja.
Ako kao roditelji dajemo primer tako što se ne plašimo problema i prepreka i pokažemo deci da je rizik neraskidivo vezan za početak nečeg novog, veća je verovatnoća da će deca imati više poverenja u sebe i manje se plašiti raznih izazova. . Međutim, ako budemo preterano oprezni i vidimo svet pun „rizika”, dete će takođe biti opreznije i plašljivije, a istovremeno će imati i manje poverenja u sebe i svoje sposobnosti.
2. Poznavanje temperamenta i ličnosti deteta
Ono što je jednostavno za jedno dete može biti veoma teško za drugo. Dobro je razumeti i prihvatiti detetove osobine i prepoznati uspeh, trud i napredak prema mogućnostima deteta.
Na primer, ako se dete srami i ima problema da uspostavi kontakt sa drugima, dobro je primetiti i pohvaliti kada priđe drugom detetu. Ovo verovatno nije neophodno za dete koje je otvorenije i lakše komunicira. Ali možemo pohvaliti još neki aspekt njegovog nastupa, gde se primetno trudi i „izlazi iz poznate zone”.
3. Trud i uspeh
Detetu je potreban osećaj da je u nečemu uspeo, da je u nečemu dobar, da je nešto prevazišo. Ako iza sebe ima previše neuspeha, to može slomiti njegovo samopoštovanje; posebno ako voli da se takmiči (deca su po tom pitanju dosta različita).
Dobro je da dete nađe nešto u čemu uživa, nešto što mu odgovara i gde se odlično oseća. To ne znači da je svuda prvi i da nikada ne gubi. Njegovo samopoštovanje je zdravo kada se oseća dostojnim čak i kada dođe do neuspeha , i uprkos mogućim padovima, i dalje veruje sebi i svojim sposobnostima.
Pre svega, važan je TRUD. Što pre dete shvati da trud vodi do određenih rezultata, to će više verovati sebi i svojim sposobnostima, uprkos privremenim problemima ili dugotrajnoj upornosti, važno je primetiti trud, pohvaliti ga i ohrabriti čak i kada oseti da mu ne ide dobro. Kada su deca ponosna na svoj trud i rad, lakše je prihvatiti neprijatna osećanja kada stignu do neuspeha i poraza.
4. Način komunikacije
Od bitnog značaja je i samorefleksija roditelja – posebno u komunikaciji sa detetom.
Ako je dete uznemireno, roditelji mogu da pogoršaju detetovu nevolju izražavajući svoje
neodobravanje, frustraciju i razočaranje detetom ili situacijom. Na primer: sva deca bezbrižno voze bicikle niz brdo, ali naše dete to ne ume da uradi, pa želimo da ga ohrabrimo sledećim rečima: „Pa nije to ništa, idu svi, osim tebe! Zašto se plašiš? Strah je za plašljive..."
Takva komunikacija može produbiti detetovu tegobu i negativno uticati na njegovo samopouzdanje i samopoštovanje. Pri tome je dobro obratiti pažnju na SUBTILNE PORUKE koje prenosimo svojim rečima i delima. Ako dete stalno upozoravamo da bude oprezno i da ne rizikuje previše, možemo mu nenamerno reći da nije sposobno da kontroliše stvari, da samostalno donosi odluke i da nije od poverenja.
Ove implicitne (znakovi neverbalne komunikacije - na primer, uzdasi, grimase tela i sl.) i eksplicitne poruke (saopštene rečima) mogu negativno da utiču na detetovu samopercepciju, poverenje u sebe i svoje sposobnosti i svest o sopstvenim sposobnostima.
5. Razgovor
Dobro je razgovarati sa svojim detetom o mislima, osećanjima i ponašanju.
Razgovorom sa detetom objašnjavamo da se svi suočavamo sa iracionalnim, automatskim mislima koje nisu istinite, ali mogu dovesti do nerealne slike o sebi i neprijatnih emocija kao što su krivica i stid, koje dovode do preterane samokritičnosti i lošeg samopouzdanja. Samo razumevanje ovoga može ohrabritii dete. Istovremeno, može biti korisno razgovarati sa detetom o tome šta voli kod sebe, čime se ponosi i na čemu je zahvalno. Istovremeno, treba da ukaže i na ono što mu se ne dopada kod sebe, jer možemo razgovarati o tome kako to treba da prihvati ili promeni.
6. Preterane pohvale
Zbog želje za odličnom slikom o detetu, roditelji ponekad idu u drugu krajnost i preterano i nerealno ga hvale.
T. i. 'Neopravdane pohvale' (na primer, da dete ne peva dobro, ali mu kažemo koliko mu je glas divan, jedinstven, ili čak da može da bude sledeći Pavaroti) ne priprema dete za životne izazove sa kojima će se sresti . Stoga on može postati nesposoban da se suoči sa složenom stvarnošću koja zahteva veštine i sposobnost da se nosi sa neprijatnostima, kao što su kritika, neuspeh, odbacivanje itd.
Dete je nemoguće umotati u celofan kako bismo ga zaštitili od svih 'virusa' spoljašnjeg okruženja, ali možemo učiniti sve što je u našoj moći da se naša deca razvijaju na najbolji mogući način. Samo dajući im do znanja da sa nama uvek imaju mesta za ljubav, razgovor i prihvatanje, omogućavamo im da budu upravo ono što žele da budu.
